Pi­še: Mi­lan Mi­šić


„Je li to ne­ka ša­la”, za­pi­ta­li su se mno­gi ka­da je u če­tvr­tak obje­lo­da­nje­no da je ovo­go­di­šnja No­be­lo­va na­gra­da za knji­žev­nost do­di­je­lje­na glo­bal­noj zvi­je­zdi po­pu­lar­ne mu­zi­ke Bo­bu Di­la­nu. Za dru­štve­ne mre­že to je bio do­ga­đaj da­na, a me­dij­ska on­lajn iz­da­nja su ob­ja­vi­le mno­štvo po­hva­la i po­ku­da ovog po­te­za.
Di­lan je pr­vi Ame­ri­ka­nac ko­ji je do­bio ovo pre­sti­žno pri­zna­nje (uz pra­te­ći ček na 930.000 do­la­ra) od 1993., či­me su se SAD, po bro­ju knji­žev­nih no­be­lo­va­ca (11) pri­ma­kle re­kor­de­ru, Fran­cu­skoj (16), i od­ma­kle od Ve­li­ke Bri­ta­ni­je (10).
Šved­ska aka­de­mi­ja se ni­je ša­li­la: u obra­zlo­že­nju od­lu­ke is­ta­kla je da je Di­lan „stvo­rio no­vi po­et­ski iz­raz u okvi­ru ve­li­ke ame­rič­ke tra­di­ci­je pje­va­nja”, upo­re­đu­ju­ći ga čak sa bar­do­vi­ma an­ti­ke, Ho­me­rom i pje­sni­ki­njom Sap­fo. U pan­te­o­nu knji­žev­nih no­be­lo­va­ca, otvo­re­nom 1901, 75-go­di­šnji Di­lan je 113. u dru­štvu (da po­me­nem sa­mo ne­ke nje­go­ve ze­mlja­ke) sa Eli­o­tom, Fok­ne­rom, He­min­gve­jem, Stajn­be­kom, Sin­ge­rom…
I iz­nad ve­li­či­na ko­je je, iz ra­znih raz­lo­ga, 18-čla­na Šved­ska aka­de­mi­ja, ig­no­ri­sa­la, kao što su Lav Tol­stoj, An­ton Če­hov, Mark Tven ili Vla­di­mir Na­bo­kov.
Di­la­no­vo ime je ina­če već ne­ko­li­ko go­di­na na li­sti po­ten­ci­jal­nih (ali su­de­ći po kla­di­o­ni­ca­ma, bez­iz­gled­nih) do­bit­ni­ka. Pro­tiv nje­ga je bi­la pri­je sve­ga či­nje­ni­ca da mu je po­e­zi­ja neo­dvo­ji­va od svo­je mu­zič­ke pod­lo­ge, što zna­či da to, strikt­no gle­da­no, ni­su pje­snič­ke pje­sme, ne­go sti­ho­vi me­lo­di­ja. Da­kle ne­što što se ne či­ta, ne­go se slu­ša (i što oprav­da­va po­re­đe­nje sa Ho­me­rom i Sap­fo, či­je su se umo­tvo­ri­ne ta­ko­đe pre­no­si­le gla­som).
Knji­ge sa Di­la­no­vim pje­sma­ma su za­to ta­ko i ozna­če­ne, kao knji­ge sti­ho­va nje­go­ve mu­zi­ke. U ko­joj je ne­spor­ni ve­li­kan, pa i istin­ski ge­ni­je, ovjen­čan već svim bit­nim na­gra­da­ma, uklju­ču­ju­ći i onu za ži­vot­no dje­lo, do­di­je­lje­ne mu još 1993.
Ipak, va­lja­ni su ar­gu­men­ti i onih ko­ji No­be­la za Di­la­na sla­ve i onih ko­ji to ni­po­da­šta­va­ju. Ri­je­či ko­je pra­te nje­go­ve no­te su smi­sle­ne, vi­še­znač­ne, ri­ječ je o po­ru­ka­ma i me­ta­fo­ra­ma ko­je već vi­še od 50 go­di­na ”vre­me­na ko­ja se mi­je­nja­ju” pje­snič­ki (i mu­zič­ki) in­spi­ri­šu i mo­ti­vi­šu ne­ko­li­ko ge­ne­ra­ci­ja.
U sr­ži ospo­ra­va­nja ovo­ga pu­ta je sa­ma de­fi­ni­ci­ja knji­žev­no­sti. U tom po­gle­du, Šved­ska aka­de­mi­ja ni­je ”u pre­stu­pu” po pr­vi put. Pod­jed­na­ko kon­tro­verz­na bi­la je nje­na od­lu­ka iz 1953, ka­da je knji­žev­nim No­be­lom ovjen­čan Vin­ston Čer­čil, za svo­je ”maj­stor­stvo u is­pi­si­va­nju isto­ri­je i bi­o­gra­fi­je i od­bra­ni uz­vi­še­nih ljud­skih vri­jed­no­sti” – da­kle za pu­bli­ci­sti­ku.
U knji­žev­nost su pre­kr­šte­ni i No­be­lom na­gra­đe­ni i fi­lo­zof­ski trak­ta­ti Ber­tra­na Ra­se­la (., ”za tek­sto­ve u ko­ji­ma ve­li­ča hu­ma­ni­tar­ne ide­a­le i slo­bo­du mi­sli”) i Žan Pol Sar­tra (1964), ko­ji se me­đu­tim iz­di­gao iz­nad sop­stve­ne ta­šti­ne i na­gra­du ni­je pri­hva­tio, s obra­zlo­že­njem da bi ono što je na­pi­sao bi­lo dru­ga­či­je či­ta­no već zbog sa­me či­nje­ni­ce da je no­be­lo­vac. ”Pi­sac ne smi­je se­bi da do­pu­sti da bu­de tran­sfor­mi­san u in­sti­tu­ci­ju, čak ako se to do­ga­đa i u naj­po­ča­sni­joj for­mi”, na­gla­sio je.
Naj­o­štri­ja re­ak­ci­ja je mo­žda ona Nor­ma­na Maj­le­ra, ko­ji je re­kao”ako je Di­lan pje­snik, ja sam ko­šar­kaš”. Su­šti­na svih ne­ga­tiv­nih re­ak­ci­ja je me­đu­tim u uvje­re­nju da se, do­dje­lom naj­pre­sti­žni­je li­te­ral­ne na­gra­de jed­nom kan­ta­u­to­ru, mi­je­ša­ju ka­te­go­ri­je umjet­no­sti – što je, si­gur­no ne­ho­ti­mi­ce, po­tvr­dio i sam se­kre­tar Šved­ske aka­de­mi­je, ri­je­či­ma da ne bi imao ni­šta pro­tiv, i da se to­me čak na­da – da Di­la­nu na­gra­da bu­de uru­če­na na kon­cer­tu nje­go­ve mu­zi­ke.
Knji­žev­nost na­i­me pod­ra­zu­mi­je­va knji­gu i či­ta­nje, in­tim­ni do­ži­vljaj u ko­me či­ta­lac ula­zi u svi­jet ko­ji je stvo­rio pi­sac, da bi iz nje­ga iza­šao du­hom i emo­ci­ja­ma bo­ga­ti­ji ne­go što je ušao. Či­ta­nje pod­ra­zu­mi­je­va i ne ma­li na­por – sa­te i sa­te usa­mlje­no­sti.
Či­ta­nje je me­đu­tim – iako je iz­da­va­štvo na glo­bal­noj ska­li još ve­li­ka i uno­sna in­du­stri­ja – sa ra­stu­ćom sve­pri­sut­no­šću no­vih me­di­ja ko­je je do­ni­je­la in­for­ma­tič­ka re­vo­lu­ci­ja i mo­žda naj­ve­ći izum u isto­ri­ji ci­vi­li­za­ci­je – in­ter­net - u ne­sum­nji­voj kri­zi. Knji­ga se u ru­ke uzi­ma sve re­đe i za­dr­ža­va sve kra­će, što je ubje­dlji­vo po­tvr­dio no­vi me­dij, knji­ga u elek­tron­skoj, di­gi­tal­noj for­mi, ko­ja iz­da­va­ču ili pro­dav­cu ja­vlja kad je či­ta­nje za­po­če­to i kad se od nje­ga od­u­sta­lo.
Di­la­nov opus je­ste vr­hun­ski, ali ko­me je do istin­ske po­e­zi­je, knji­ge nje­go­vih sti­ho­va si­gur­no ni­su pr­vi iz­bor (kao što to ni­su ni zbir­ke sti­ho­va ko­je su ot­pje­va­li ,,Bitlsi’’). Ar­sen De­dić je ta­ko­đe bio bri­ljant­ni kan­ta­u­tor, ali i pje­snik – sje­ti­mo se sa­mo nje­go­vog ”Bro­da u bo­ci” - ali sje­ća­mo ga se pr­ven­stve­no po emo­ci­ja­ma ko­je bi uz­bur­kao nje­gov glas.
Lju­di u Šved­skoj aka­de­mi­ji su mo­žda ima­li u vi­du baš am­bi­va­lent­ni od­nos da­na­šnje mla­de ge­ne­ra­ci­je pre­ma knji­žev­no­sti, pa su se za Di­la­na od­lu­či­li ne bi li iz­gra­di­li most od slu­ša­nja ka či­ta­nju. Me­ni se pak či­ni da je naj­bo­lju ocje­nu ove od­lu­ke da­la ured­ni­ca ”Nju­jork taj­msa” Ana Nort: ”Bo­bu Di­la­nu ni­je po­treb­na No­be­lo­va na­gra­da za knji­žev­nost, ali knji­žev­no­sti je po­treb­na No­be­lo­va na­gra­da”.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik ,,Po­li­ti­ke’’)